РОДОСЛОВ
мој отац
трговац
у грам је мерио
робу и осећања
а мати
колико стида стаје у руб сукње
отац је пунио чашу
мајци се пунио желудац
глава се пунила бубицама
језик отицао од ћутања
мој родослов је кратковека лоза
небитности и белих врана
ујак је поднапит
казивао Јесењина
баба бежала од месечине
(на тавану је висила кука као породични портрет)
притискао ме је кантарски тег
крпила шиваћа игла
породично стабло је кварљива роба
за коју се лепе муве
успут отпадају суварци
пупају мрачне тајне
духови прошлости чуче
на гранама као вране
муче их главобоље
слабовидост
панике
мучнина
све док прећутано
не натера на
СЛИЧНОСТ
трогодишња девојчица
стоји пред уличним свирачем
у мелодији коју свира
ћути распето биће
његове очи су кишне
њени су дланови склопљени
он је далеко изван себе
она је дубоко у њему
док у шешир убацује новчић
лагано замахује белим крилима
обоје
у светлост преображени
ДОЛАЗАК
дечак извучен из рушевина
дрхти као просута утроба
он не спава
не говори
његове очи су огромне
дечак који је видео смрт
гледа престрављен животом
сваки му звук врисак
и свака светлост огањ
нада неутажена жеђ
зато му се привиђа вода
једнога дана
ходаће по њој
будећи уснуле савести
ДОЛАЗАК, ДРУГИ
човек који устаје из пепела
моли се за људску савест
уочи помрачења сунца
цветају гробови
дрхти земља
са рушевина падају крст
полумесец и звезда
како преживети
ново светско чудо
кад злочин постаје исплатив занат
човек који пева са птицама
познања старијег од вечности
слуша грмљавину са истока
са запада котрљајуће камење
на небу трубе анђеоске
слутећи огњену кишу
црне коњанике
њему који је опростио смрти
не опраштају човечност они
што бејаху људи
вичу му: кукавицо
ругају: спаситељу
зазивају: распни!
гледајући непомична тела на обали
са ужасом препознавања
он сузним очима посматра овај свет
знајући да је већ одавно мртав
ПРОЧИШЋЕЊЕ
није до ваздуха
до лоших је сећања
нежељених сусрета
од њих те стигне
узбуна у малом стомаку
груди се вежу у чвор
није до времена
краткодневице
ноћи без месечине
до твог је унутрашњег мрака
глади
са којом ишчекујеш светло
није до подигнутог зида
собе без прозора
круга који те опчинио
ни добровољне празнине у којој те
нико не тражи
није до других
није
изађи из себе
свуци тај мрак
диши слободно
